Ponosan sam što je naša zemlja multikulturna
Vlaška narodna manjina
Vlasi u Srbiji su pripadnici skupa romanskih naroda, pričaju vlaškim jezikom i žive u Istočnoj Srbiji.
Običaji i obredi
Svakodnevni hleb kod Vlaha skroman je kao i svuda, ali u sakralnim obredima postaje raskoš kakva se retko gde viđa. Naročito je istaknuta njegova uloga u kultu mrtvih, u kome se ponekad na jednoj trpezi može naći više hiljada hlebova u isto vreme! Ovakav obred zove se pomana i prvi put se priređuje naveče posle ukopa pokojnika (cara), zatim na sedam dana od smrti (stamîna). Važna je pomana na četrdeset dana (patrudzăśilji) jer se veruje da umrli tada konačno prelazi u zagrobni svet. Pomanom se obeležava polugodišnjica i godišnjica smrti, zatim se ona ponavlja svake godine, sve do isteka sedmogodišnjeg ciklusa kada prestaju direktne obaveze živih prema umrlom rođaku.
Vlaške pesme
Folklor vlaha kao i ostali u našoj zemlji, veoma su slični. Jedina razlika se prepoznaje u vlaškoj kulturi. Razlikuje se prvo nošnja pa tek onda običaj, gluma kao i ceo program. Kod vlaha je poznato da se održavaju folklorska takmičenja izmedju dva sela. Program u glavnom sadrži takmičarski deo u kome spada gluma nekog običaja pesme iz spletova igara.Vlaška kola se kao i srpska dele na otvoreni i zatvoreni folklor. Kolo se igralo uz pratnju muzike,a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu , a on je bio svojevrsni dirigent.Postojali su znaci u muzici (kao klecanje kolena i udaranje u pod)i tako je kolovođa pokazivao da li ubrzava ili usporava.To je davalo svojevrsnu interakciju izmedju pevača i muzičara,tako da je svako kolo igrano na drugi način.Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili pratnju muzike. Tako su nastale pesme „Poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali gluvo, nemo kolo bez muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini, Hercegovini i Crnoj Gori. Od koraka je najčešći takozvani šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mesto, zatim tri koraka ulevo pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola-melodija. Pripada nesimetričnom kolu.
Vlaški instrumenti
Pošto je muzika Vlaha veoma raznovrsna u instrumentalnoj tradiciji zastupljene su sve vrste muzičkih instrumenata.
Vlaški instrumenti su: drombulje, bubanj, mali bubanj(doboš), frula, okarina, gajde, rikalo(busen), filigorna, bisfligorna, tombon, bas, klarinet, flauta, harmonika, violina, viola, kontrabas…
Rikalo(busen)
Rikalo(busen) – je drevni instrument slican instrument imaju skandinavci na Uralu,Grckoj i Italiji. Ovaj instrument tada je bio ratnički i ritualni. Funkcija instrumenta bila je mistična-isterivanje duhova. Kasnije je imao signalnu funkciju-dozivanje na veselje i za praznike. U to vreme najviše se koristio za pozivanje za Đurđevdan.
Doboš(mali bubanj)
Doboš ili mali bubaj je udarački muzički instrument, koji se često koristi u simfonijskom i vojnom orkestru, kao i u mnogim ansamblima savremenih muzika, pripremljeno u njegovu, rok i pop muziku. Doboš ima vrlo karakterističan snažan, oštar i kratak zvuk.
Drombulje
Drombulje su jedan od najstarijih muzičkih instrumenata. Drombulja se sastoji od savitljivog metalnog ili bambusovog jezička koji je pričvršćen na okvir. Ovaj jezičak svirač okida prstom dok je drombulja prislonjena na zube ili usta. Tako se dobiјa nota koja je uvek iste visine.
Bubanj
Bubanj, najstariji muzički instrument i jedan od tri predstavnika membranofonih instrumenata, kod kojih zvuk nastaje udaranjem batića po membrani od životinjske kože. Ostali predstavnici membranofona su timpan koji se sastoji od bakreno grezonatorasa napetom kožom na otvoru, čija se visina tona menja s pomoću 8 zavrtanja koje pokreće mehanizam povezan s pedalom, i tamburin, posebna vrsta bubnja s kožom napetom sa jedne strane drvenog obruča u čijem su prorezu parovi metalnih pločica ili praporaca.
Vlaška narodna nošnja
Odelo i nošnja Vlaha XIX i do druge polobine XX veka uglavnom je bilo šiveno i tkano.Tkano i šiveno je bilo od konopljinog platna za letnji period,a od čoje za hladne dane i zimu.Odelo su činile:košulje,suknje, vunene čarape,tkanica,čojene pantalone,šubara,opanci,marama,šokori(kecelja). Poslovni muškarci i žene u letnjim danima nosili su preko svojih gaća pojas koji se zvao”TKANICA”koji im je stezao struk pri radu, a žene su takođe nosile tkanice,koje su stavljale preko lanenih dugih košulja, i tako bih istakle struk. Za vreme kosidbe livada i žita muškarci su nosili široke i duge gaće,a preko leđa su imali dugu i široku košulju,a oko pojasa je bila tkanica na kojoj je bio zakačen “ČOK” i to stojao brus za oštrenje kose. Na nogama su imali svinjske kožne opanke.Zimi preko košulja muškarci su nosili grudnjak od ovčije kože,a preko toga je bio kožuh ili gunj.Na glavama su se nosile šubare koja je štitila glavu od hladnoće.Karakteristično je da se sva nošnja šila od belog sukna čime je plenila lepotom odevanja VLAHA. Žene su nosile debele suknje”NAMICALJKE” koje su bile duge preko kolena.Ispod suknje nosile su se bele lanene košulje.Kosa im je bila skupljena u punđu,na nogama su bile vunene čarape. Letnja garderoba podrazumevala je nošenje bele duge i široke haljine,sa tkanicom oko struka,kecelje su bile opasane i sa prednje i sa zadnje strane tela. Od ukrasnih predmeta žene su nosile:prstenje,i oko vrate niz dukata koji su bili od zlata i bogato ukrašeni.Sve do druge polovine šezdesetih godina Vlasi su prilikom putovanja na leđima nosili vlašku torbu zvanu “TRASTA”.Ona je bila izatkana od vune,bila je izvezena i ukrašena šarama, a na samim krajevima imala je trakaste vrpce koje su je držale. Sa takvim torbama se išlo na put ili na njivu ili posao,a u njima se nosio hleb,sir,proja,luk.U njoj su cesta majke nosile i malu decu i sa njma radile u polju. Ove torbe i sada se koriste kod starih mestana vlaskih sela.Treba napomenuti da se nošnja kod Vlaha u proteklom veku sačuvala u onom starom obliku u”ORNAMENTICI”.Pojedini delovi nošnje kao što su košulja,pregača sa resama,čaksire,šubara ostali su celina tog podneblja do druge polovine XX veka. Kulturni mozaik Srbije sastavljen je od različitih običaja,pa na koju god stranu sveta da se krene i na tom prostoru susretnemi neki narod,postoji mogućnost da će mo naići i na one koje ce nas oduševiti ili preneraziti,ali svakako nas neće ostaviti ravnodušnim.
Projekat radili: Aleksa Gačević, Marko Jović, Ognjen Mitić, Lara Paunović, Nikola Stojadinović i Vukašin Trajković